- asistentice 49. Oktobarskog Salona Ovogodišnji,
49. po redu Oktobarski Salon održan je 26. 9. – 9. 11. u Beogradu, pod
nazivom Umetnik-građanin / Umetnica-građanka; Kontekstualne umetničke prakse.
Oktobarski Salon je manifestacija ostvarenja iz područja vizualnih umjetnosti,
čiji je osnivač i pokrovitelj Grad Beograd.
Od svog osnutka 1960. godine, Salon je prošao proces redefiniranja tijekom
kojeg je iz izložbe najboljih ostvarenja iz područja likovnih umjetnosti (što
se kasnije proširilo i na vizualne umjetnosti) prerastao u međunarodnu manifestaciju
pod autorskim konceptom umjetničkog direktora. O konceptu Salona odlučuje
Savjet sastavljen od priznatih stručnjaka iz područja vizualnih umjetnosti
(povjesničara umjetnosti, likovnih kritičara i umjetnika), koji imenuje Grad
Beograd. Savjet Salona bira Žiri, koji dodjeluje tri ravnopravne nagrade za
najbolja ostvarenja na Salonu. Kustosica ovogodišnjeg Salona, Bojana
Pejić, u popratnom tekstu Salona objašnjava kako ovogodišnji Salon
predstavlja one umjetničke prakse koje se već dugi niz desetljeća nazivaju
umjetnost u kontekstu. Kako je kontekstualna umjetnost postala bitan dio
umjetničke produkcije i na međunarodnoj i na srpskoj sceni, kao glavna
kustosica želi ponuditi izložbu na kojoj će radovi koji se bave različitim
kontekstima biti postavljeni na istu komparativnu razinu. Tvrdi da cilj izložbe
nije proglasiti kontekstualnu umjetnost novom tendencijom, „već pokušati
ponuditi mapiranje umjetničkih i teorijskih pozicija koje preispituju pojam
autonomije umjetnosti u današnjim demokratskim društvima, u kojima, bilo da se
radi o zapadnim demokracijama sa dužim povijesnim stažom ili pak o novim
postkomunističkim demokracijama, postojanja i djelovanje civilnog društva nije
uzeto zdravo za gotovo, već je aktivni, čak svakodnevni, rad u procesu.
Sam naziv izložbe ne sugerira temu izložbe, jer se radovi na izložbi bave
velikim brojem tema, već bi trebao ukazati na činjenicu da će na izložbi biti
predstavljeni umjetnici koji se kritički pozicioniraju prema „datoj realnosti“,
datom kontekstu; oni dovode u pitanje politiku reprezentacija, odnose moći,
preispituju umjetničke i političke institucije , kao i vlastitu umjetničku
produkciju koja danas nastaje u uvjetima „relativne autonomije“ umjetnosti. Na
49. Salonu biti će predstavljene one umjetničke i teorijske pozicije koje
vizualiziraju odnosno tematiziraju one aspekte „datog konteksta“ koji su u
javnom prostoru demokratskih (i neoliberalnih) sredina konstruirane kao
nevidljive (pitanje privatizacije, nezaposlenosti, izbjeglištva, beskućnika,
seksualnog rada, ljudskih prava manjinskih grupa, emigracija, društva
nadziranja, cenzure, anarhizma, itd.); ili su pak identificirane kao one koje
ne pripadaju javnoj nego privatnoj sferi (poput nasilja nad ženama ili djecom,
npr.).“ (iz vodiča Salona; autor teksta: Bojana Pejić). Cilj, prema riječima
kustosice, nije uputiti nikakvu „poruku“ publici i stručnoj javnosti; ipak, ova
izložba ima moto, i to u upitnoj formi: Da li nam je potrebna umjetnost da nam
kaže ono što ne želimo znati?
Bojana Pejić je kao asistentice odabrala Ivanu Marjanović i Vidu
Knežević, mlade kustosice koje su osmislile projekt KONTEKST galerije. Ta
je galerija služi ne samo kao izložbeni prostor, već i kao mjesto alternativnog
obrazovanja i istraživanja na području suvremene umjetnosti i kulture. U drugom
mjesecu ove godine, izložba suvremene prištinske umjetnosti pod nazivom
„Odstupanje“, trebala je biti otvorena u KONTEKST galeriji. Međutim,
otvorenje je prekinuto zbog protesta pripadnika nacionalističke organizacije
„Obraz“ i njihovih pristaša, pri čemu je uništen jedan rad s izložbe.
Ivana Marjanović rođena je u Beogradu 1979. godine. 2005. diplomirala je
povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od studenog 2005.
godine radi na projektu KONTEKST galerija. Živi i radi u Beogradu i Beču.
Vida Knežević rođena je u Zrenjaninu 1980. godine. 2005. diplomirala je
povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od studenog 2005.
godine radi na projektu KONTEKST galerija. Trenutno je na postdiplomskom
studiju na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, odsjek Teorija umetnosti i
medija. Živi i radi u Beogradu.
Koliko je po Vašem mišljenju Oktobarski Salon referentna točka srpske
kulture i šire čitave JI Europe (pored Istanbulskog Bijenala)?
Institucija Oktobarskog Salona (dalje u tekstu: OS, op.a.) je daleko od
referentne tačke srpske kulture a pogotovo šire jer je on jedna konzervativna
institucija koja se vodi principima prestiža, umetničkog tržišta i brendinga
što je u potpunosti u skladu sa današnjim stanjem savremene umetnosti. Šta to
znači? To znači da institucija OS kao umetničke direktore po pravilu poziva
isključivo renomirane kustose (koliko su relevantni i za koga to je drugo
pitanje) koji iza sebe imaju iskustva velikih izložbi bijenalskog formata ili
vođenje velikih institucija kao što su muzeji savremene umetnosti. Ono što je
važno je da zvezde kustosi/kinje dovedu u Beograd zvezde umetnike/ce kako bi se
institucija što bolje reprezentovala, dok se koncept izložbe stavlja u drugi
plan Pored toga institucija OS nema određenu liniju koju prati u koncepciji već
izložbe zavise isključivo od kustosa koji mogu da budu toliko različiti da čak
predstavljaju suprodstavljene ideološke pozicije. Opet, šta znači biti
referentan? Za koga? Jer u Beogradu ili Novom Sadu npr. za nas i naše viđenje
rada ima mnogo referentnijih organizacija i institucija kao što je Kuda.org,
Teorija koja Hoda, itd... Verovatno za nekoga institucija OS jeste referentna
tačka, za nas sigurno nije (kao što nije ni bilo koja izložba tipa bijenala jer
se one u većini slučajeva vode po istim principima i predstavljaju institucije
kontrole i konzumacije)... Retki su primeri da se uspelo izaći iz ovih modela
ali nije nemoguće. Jedan primer je Bijenale u Bukureštu.
Od 2001. godine Salon je koncipiran kao autorska izložba, što znači da se
bira direktor koji predlaže koncept Salona, a od 2004. postaje internacionalni
– smatrate li to dobrim idejama? Smatrate li pozitivnom promjenu sa lokalnog
prema internacionalnom karakteru, jer broj stranih umjetnika nadmašuje domaće?
Da to je svakako pozitivno jer ljudi u Srbiji još uvek ne mogu sebi da priušte
putovanja a pratiti dešavanja van zemlje preko interneta i kataloga nije isto
kao i imati mogućnost da se uživo vide izložbe, posete simpozijumi, diskusije
itd. U Srbiji se u kulturu ulaže prilično malo novca (izuzetak je OS) tako da i
ako hoćete da napravite neki simpozijum ili pozovete neke umetnike/ce iz
inostranstva to je teško (moguće jeste i mi to radimo ali to se više bazira na
prijateljskoj osnovi jer ne postoje sredstva da se ljudi (kako treba) plate za
svoj rad pa se i ta gostovanja više svode na solidarnost i neku želju da se
deluje zajedno...
Takođe obrt na autorsku izložbu je ok u smislu da je to, po nama zanimljivija praksa
u poređenju sa prethodnim Salonima (gde je OS davao presek lokalne scene u
poslednjih godinu dana) ali ipak mislimo da bi OS mogao da razmotri
uključivanje kolektiva i grupnog rada, zatim mlađe generacije kustosa/kinja,
kao i uključivanja umetnika/ca na pozicije umetničkih direktora/ki izložbe (i
to sve spada u tzv autorski rad, zar ne?)
S obzirom na dugu tradiciju (od 1960.) koliki je utjecaj Salona na modernu
srpsku umjetnost?
Pa sigurno da je imao nekog uticaja ali kako je Salon toliko neprofilisan teško
je da se takav uticaj isprati... Za razvoj naše kustoske prakse npr Salon nije
imao nikakav značaj u smislu da smo mogle nešto da naučimo ali opet imao je
informativan karakter u smislu da smo mogle da vidimo neke radove, itd. Možda
bi taj uticaj mogao da se bolje vidi ukoliko bi Salon pokrenuo i jedno šire
polje delovanja, na primer, kritičko-teorijski časopis, organizovao
simpozijume, itd. Naravno morao bi se kompletno reformisati... Ovako kako je
sada teško da može nešto substancijalno da uradi.
Koliko su sociokulturni kontekst i društvena atmosfera u Srbiji (prijelaz u
neoliberalni kapitalizam) determinirali koncept i izgled ovogodišnjeg salona?
Kakva je situacija nakon drugog mjeseca i „Odstupanja“?
Koncept je postavila Bojana Pejić s tim što je sam koncept i dalje bio prilično
otvoren (kako je to obično kod ovakvih izložbi...) u smislu tema kojima se
radovi bave i tek je izbor radova dao preciznost konceptu. Nama je bilo dosta
važno da pokažemo vezu nacionalizma i nekih lokalnih političkih previranja i
kapitalizma, jer u Srbiji kao prvo ne postoji svest da je kapitalizam uveliko
tu već se misli da smo mi još negde daleko u tranziciji,a kao drugo EU diskurs
se u «demokratskoj» javnosti propagira kao jedini pozitivni model i kao nešto
što će svima poboljšati živote i skoro da ne postoji kritička svest o EU i o
njenoj politici isključivanja, društvene nejednakosti, hegemonije i dominacije.
Primer koji može dobro da ilustruje situaciju o kojoj govorimo je studentski
pokret koji je nastao kao odgovor na nacionalizam u zemlji a posebno se istakao
u februaru po proglašenju nezavsnosti Kosova a koji se zove «Evropa nema
alternativu»!
To je upravo taj «demokratski» mejnstrim diskurs. Srećom, u određenim krugovima
kao što je alternativna scene u Beogradu i Novom sadu postoji kritčko
pozicioniranje (npr Biro za kulturu i komunikaciju, Žene na delu, Queer
Beograd, slobodnakultura.org, Crna kuća, Kuda org, Teorija koja Hoda, itd).
Što se tiče «Odstupanja» situacija je ista, nema mesta za takvu izložbu...
Možete li ukratko objasniti postav ovogodišnjeg Salona, odabir lokacija, i
„mapiranje“ po prostorima? Da li dio Salona izložen u Legatu preispituje srpsko
društvo, ili šire? Koliko su ti problemi univerzalni?
Lokacije su manje više ono što je dostupno organizatorima Salona (Kulturnom
centru Beograda) s tim što je Bojana Pejić insistirala da se uključe i još neke
lokacije kao Kontekst galerija jer je smatrala da je to politički potez baš
zbog cenzure izložbe «Odstupanje, umetnička scena Prištine». Od «neuobičajenih
lokacija» ove godine je bila uključena i Jevrejska opština i Beogradsko
psihoanalitičko društvo...
Postavka koju je radila umetnička direktorka je bila takva da je istakla
tematske celine izložbe.
Bojana Pejić je to ovako objasnila u vodiču izložbe:
«S obzirom na to da se Oktobarski salon održava u više izlagačkih prostora,
pokušala sam da te prostore iskoristim za prezentaciju nekoliko tematskih
celina...Ovakvo tematsko grupisanje formirano je za potrebe izložbe, a to,
međutim, ne treba da znači da se svaki izloženi rad bavi samo jednom temom. U
najvećem broju radova ukršteno je više tema. ..U Muzeju 25. maj izloženi su
radovi umetnica od kojih su neki jasne feminističke orijentacije;
institucionalna kritika sedamdesetih godina; ideološka kritika formulisana u
periodu državnog socijalizma, i/ili posle njega. U Kulturnom centru Beograda
tema je seksualni rad i različiti oblici koje on poprima; u Galeriji Artget su
radovi koji tematizuju queer pozicije. U Kući legata postavljeni su radovi koji
preispituju politiku kolektivnog pamćenja i kolektivnog zaborava,
nacionalističke ideologije i religije. Javno kupatilo Dunav mesto je za radove
koji se bave kapitalom, kapitalizmom, globalizacijom, siromaštvom, emigracijom,
politikom EU, efektima masovne kulture/medija, itd.»
Mi bi rekle da radovi u Legatu stavljaju srpsko društvo u širi okvir. Tu je rad
Driton Hajredinija, umetnika iz Prištine i Minstera koji se bavi problemom
rasizma u EU kontekstu, ili npr rad Artura Žmijevskog koji mapira antagonozme
poljskog društva. S druge strane, neke stvari kao što je npr govor o srpskoj
hegemonoj politici devedesetih i srpskoj ulozi u ratovima su specifično
lokalni.
Možete li ukratno hrvatskim čitateljima objasniti mjesto i ulogu Grupe
Spomenik, dobitnike jedne od nagrada?
Grupa Spomenik je pokrenula niz važnih pitanja koja se bave politikama sećanja.
Članovi ove grupe su imali zanimljivu koncepciju rada u smislu da rad nije bio
umetnički objekat na izložbi već su "izložili" proces rada na novini.
Izložbeni prostor koji im je bio namenjen je zapravo bio njihov radni prostor
gde su oni organizovali predavanja i radionice, okupljali se i radili na novini
koju će u narednom periodu štampati a iz koje ćemo zapravo biti u stanju da
vidimo koja je njihova pozicija i do čega su došli.
Zapravo, činjenica da su se oni u okviru ovakve mainstream umetničke manifestacije
bavili temom Srebrenice , tačnije procesima reasocijacije nestalih osoba u
genocidu u Srebrenici 1995. godine kao i ulogom ICMP komisije u tim procesima,
, kao i činjenica da je njihov rad bio jedan od nagrađenih, otvara spektar
zanimljivih pitanja. Na primer, pitanje odnosa institucija kulture, danas u
Srbiji, prema temi rada ove grupe je jedno od takvih...
Iz kataloga izložbe o grupe Spomenik:
„Grupa Spomenik od 2002. godine analizira paradoksalne pokušaje Skupštine grada
Beograda da izgradi spomenik posvećen ratovima devedsetih na tlu bivše
Jugoslavije.
Kroz diskusije i polemike, Grupa Spomenik formuliše svoj osnovni radni aksiom:
spomenik = razgovor, i razvija strategije produkcije autonomnog diskusionog
prostora u kome je moguć razgovor o ideologiji i politici koja stoji iza ove
namere Skupštine grada Beograda.
2007. godine, Grupa Spomenik, proglašava svoje aktivnosti, kroz seriju
umetničkih radova, performansa i razgovora, javnim spomenikom posvećenim
ratovima devedesetih na tlu bivše Jugoslavije. Matemi reasocijacije Grupe
Spomenik izložen na 49. Oktobarskom salonu predstavlja aktivnosti Međunarodne
komisije za nestala lica (ICMP), i nastavlja gradnju javnog spomenika
posvećenog ratovima devedesetih produkcijom autonomnog prostora za razgovor o
žrtvama genocida. Grupa Spomenik izlaže metode procesa reasocijacije jednog
slučaja nestale osobe u genocidu u Srebrenici 1995. godine. Logika izlaganja
ovog slučaja prati konstrukciju matema reasocijacije, odnosno proces kojim se
gradi i nastaje broj (niz slova i brojeva) koji omogućava da se dođe do
identiteta, imena nestale osobe. Chain of Custody je osnov procedure praćenja
reasocijacije kroz koji se generiše matematički zapis, matem o:
mestu/identitetu, skeletnom ostatku/identitetu i DNK identitetu nestalog.
Matemi reasocijacije Grupe Spomenik predstavljaju naučnu zajednicu Međunarodne
komisije za nestala lica kroz radionice i prezentacije rada forenzičara, i
najmlađu generaciju teoretičara kulture, antropologa prava i pisaca iz Tuzle i
Sarajeva koji će održati seriju predavanja zasnovanu na teoriji sećanja i
otvoriti prostor za razgovor svih zainteresovanih.“
Budući da kao voditeljice galerije Kontekst pripadate alternativnoj
beogradskoj sceni, koji su bili motivi Vašeg prihvaćanja sudjelovanja u
organizaciji Oktobarskog Salona, na kojem su predstavljene etablirane
umjetničke prakse?
Pa zaista nije bila laka odluka. Naravno svesne smo da i na alternativnoj sceni
nije sve tako alternativno, organizacije novac primaju iz raznih «sumljivih»
izvora itd.
Ali ipak uključiti se u jednu instituciju prema kojoj smo dosta kritične nije
bilo za nas baš jednostavno. Nas je Bojana Pejić pozvala da radimo sa njom
upravo nakon nasilnog zatvaranja i cenzurisanja izložbe «Odstupanje, umetnička
scena Prištine». Na neki način, utisak o tome da teško da bi nas neko iz
organizacije ili borda Salona (iza koga stoji Skupština grada Beograda) pozvao
da sarađujemo na ovogodišnjem OS-u, baš zbog situacije koja se produkovala na
sceni, kao i nepozicioniranje institucija kulture , nakon izložbe «Odstupanje»,
učinila nam se zanimljivom i negde subverzivnom. Generalno, naša odluka je bila
vezana za kritičnu situaciju u društvu a kako OS ima ogromnu publiku (koju ni
na jednoj drugoj izložbi u Beogradu nećete videti – kroz jedan od prostora
nekada dnevno prođe i po 170 posetilaca) mislile smo da treba da učestvujemo i
probamo da utičemo na izbor radova, napišemo tekst u katalogu, predstavimo naše
pozicije u/prema širem kontekstu, itd.
Koja je bila Vaša uloga kao asistentica Salona? Kako je tekao kustoski
proces, postavljanje Salona, jeste li participirale u selekciji radova?
Što se tiče selekcije ali i programa ovogodišnjeg Salona naš udeo je bio
prilično širok. Bojana Pejić je bila jako otvorena i skoro sve naše predloge po
pitanju radova je prihvatila a dosta je svojih preispitala i odustala od njih
kroz proces zajedničkog i kritičkog rada. Koncept je ona postavila i on je bio
gotov u momentu kada nas je pozvala da radimo sa njom. Zaista, profesionalni
rad sa Bojanom Pejić je bio jako konstruktivan. S druge strane, i privatno, bas
nam je bilo lepo provoditi vreme sa njom, ćaskajuci o najrazlicitijim temama u
super pozitivnoj atmosferi. Međutim, problem je što institiucija OS ne predviđa
istraživanje kustosa/kinja kao ni prostor za zajednički rad tako da smo mi
samoinicijativno putovale u Berlin kako bi sa njom radile a u Beogradu smo se
viđale po kafićima jer nismo imale prostor gde bi sedele i radile. S druge
strane, nama je ovo sve teško razumljivo s obzirom da je budžet izložbe za naše
pojmove nezamislivo veliki (oko 400 000 eura!)... Pored toga problem je i što
je vreme jako kratko za ovakvu izložbu, godinu dana nije dovoljno ni za
umetničku direktorku, a mi smo poziv dobile tek u febraru... Tako da vremena za
ozbiljno istraživanje, putovanja, i sl. nema. Šta znaš, znaš.
Kakve su reakcije medija i javnosti na Salon? Može li se Salon smatrati
uspješnim?
Reakcije su podeljene što je dobro jer ako ne bi bile, mi bi se zapitale da li
sa nama nešto nije u redu. Ima dosta kritika, mada nismo imale priliku da
kritike čitamo od strane kolega/koleginica i umetnika/ca koje cenimo što bi
nama bilo dragocenije jer kritika je dobra i svi mi tokom svog rada sve vreme
učimo. Ali to je drugi problem. Na sceni i u medijima se jako malo piše, ne
postoje platforme za kritiku niti časopisi, kao nii honorari za pisanje. Jedan
od naših predloga je bio da OS pokrene u budućnosti platformu za kritiku jer
ima saradnju sa novinom Politika ali nešto ne verujemo da postoji svest o
važnosti jednog takvog segmenta, što je šteta jer postoji finansijska
mogućnost...Takođe, na javnim vođenjima smo imale iskustva da se razviju zaista
dobre diskusije i polemike što mislimo da je znak da izložba funkcioniše jer
nije napravljena da se publici svidi ili da je oplemeni već da izazove
polemike.
Kako ste došle na ideju otvaranja Kontekst galerije? Koja su Vaša iskustva u
radu iste? Možete li se tematski I medijski opredjeliti?
Slučajno. Sticaj okolnosti i sreća. Na jednoj izložbi u Studentkom kulturnom
centru sredinom 2005 smo srele direktorku Centra za kulturu «Stari Grad»
Ljubicu Beljanski Roistić koju nismo poznavale niti smo znale za kulturni
centar jer se on bavio do tada više dramom, pozorištem kao centar za decu i
mlade. Razgovarajući sa njom palo nam je na pamet da bi mogle jednom tu da
organizujemo neku izložbu jer je prostor nepoznat sceni vizuelne umetnosti i
tako je sve počelo. Ona nam je predložila da napravimo predlog za nešto više od
jedne izložbe i tako je nastala Kontekst galerija kao samoorganizovan,
nekomercijalan alternativni prostor zahvaljujući otvorenosti direktorke Ljubice
Beljanski Ristić koja je omogućila prostor delovanja Kontekst galerije,
finansijsku i logističku podršku. Tako je bila pokrenuta inicijativa
transformacije jednog dela kulturnog centra u galeriju koja služi kao izložbeni
prostor, ali i kao mesto alternativnog obrazovanja i istraživanja u oblasti
savremene vizuelne umetnosti i kulture.
Period od posednje tri godine prekarnog rada galerije (i centra) predstavlja
pokušaj unapređivanja, održavanja i borbe za delovanje u uslovima konstantne
neizvesnosti mogućnosti korišćenja fizičkog prostora za rad, pokušaj opstanka i
realizacije nekomercijalnih programa u instituciji kulture koja pokušava da
opstane u vreme kada”zakoni” privatizacije, profita i kapitala sve više
određuju svaki oblik kulturnog delovanja. Ni centar ni galerija nisu na budžetu
države ili grada i čak je centar u obavezi da prostor plaća centralnoj gradskoj
opštini «Stari Grad» što je postalo finansijski nemoguće.
Tokom protekle tri godine rada, Kontekst galerija je pre svega predstavljala
radove mladih umetnika/ca, pokretala diskusije o fenomenima u savremenoj
umetnosti, kulturi i društvu. Kroz izložbe, prezentacije, predavanja, panel
diskusije, radionice itd. Kontekst galerija je težila iniciranju i razvijanju
kritičkog diskursa u savremenoj umetnosti i kulturi. Rad na koncipiranju
programa galerije i njegovoj realizaciji je za nas ujedno predstavljao i
process samoobrazovanja, refleksije, samokritike i promišljanja. Stoga se
program galerije, (što se vidi i u ovom pregledu našeg rada tokom protekle tri
godine, a posebno tokom prve godine našeg rada), menjao u pravcu jasnije i
doslednije vizije i profilisanja našeg delovanja u jednom društvenom okviru.
Ono do čega smo, tokom rada i konstantnog procesa učenja i interakcije sa
lokalnim i internacionalnim , umetničkim i — što je jako važno — aktivističkim
scenama došle/i, razumevanje je našeg rada kao jedne vrste prostora za kritičko
i političko delovanje kroz savremenu umetnost i kulturu.
Što se tiče medija nemamo neki striktan zahtev, više naz zanima čime se rad
bavi, koja pitanja otvara nego da li je video, fotografija itd. Generalno
klasični mediji su manje zastupljeni (npr slikarstvo, grafika) prosto jer malo
ima umetnika/ca koji rade u ovim medijima a da ne slikaju portrete, pejzaže ili
nekakve apsktraktne slike što nas uopšte ne zanima.
Kako gledate na odnos politike i umjetnosti, te na aktivizam u umjetnosti?
Koliko je aktivizam zastupljen u suvremenoj srpskoj umjetnosti?
Mi na taj odnos gledamo pozitivno mada generalno tu je problem i
terminologije...Jer politika je uvek bila u odnosu sa umetnošću, umetnički rad
uvek otkriva nekakvu političku stvarnost, uslove produkcije, distibucije,
idelogiju... Ali ono što se nama čini relevantnim su umetničke prakse koje u
svojoj strukturi radova preispituju odnose moći, dominacije, hegemonije,
dominantnih ideologija, prakse koje te fenomene dovode u pitanje, raskrinkavaju
jer oni se obično nama pokazuju kao normalizovani, uzeti zdravo za gotovo,
često i lažno predstavljaju (kao npr politika EU koja je navodono «Evropa bez
granica», demokratska EUropa ili politika USA itd a s druge strane ljudi se
deportuju, ubijaju itd). Nama je generalno veza sa aktivističkom scenom puno značila
jer je na toj sceni kritička svest mnogo prisutnija nego na likovnoj.
Što se tiče odnosa umetnosti i aktivizma mislimo da je pozitivno da se ove dve
scene spajaju i zajeno rade jer jedni od drugih možemo dosta da naučimo a
zajedničkom akcijom može više da se postigne. Aktivistička scena ima veću
energiju, ljudi su zaista od akcije dok umetnička je usporena, često
razmažena... S druge strane, dobro je da se zna razgraničiti šta je aktivizam a
šta je umetnost jer obe imaju posebne istorije, medijume, strategije itd.
Aktivizam ako se priča o nekoj opštoj «srpskoj umetnosti» u smislu produkcije
izložbi u galerijama i muzejima koji se bave savremenom umetnošću nije
zastupljen («srpskoj umetnosti» je generalno problematičan termin jer ima dosta
različitih pozicija u tzv «srpskoj umetnosti). Opet na alternativnoj scene veze
postoje, ljudi zajedno rade, organizuju dogadjaje izd. Ali generalno nije ni za
očekivanje da npr u Muzeju savremene umetnosti gledamo kao eksponate na izložbi
transparente sa protesta. Mi kada govorimo o toj vezi ona se više odnosi na
saradnju, zajdeničko delovanje. Npr mi imamo saradnju sa Queer Beograd
festivalom već duže vreme a Queer Beograd festival i jeste mesto preplitanja
aktivizma i umetnosti. Npr predprošle godine su se kod nas realizovale
radionice u okviru festivala, ove godine smo mi organizovali perfromans
umetnice iz Berlina Ane Hoffner u Rexu, gde se festival održavao i to je dobro
jer naša umetnička publika slabo zna za Queer festival...
Kako vidite perspektivu kritičke / angažirane umjetnosti u doba neoliberalnog
kapitalizma? Da li nam je potrebna umjetnost da nam kaže ono što već znamo?
Odgovor je dosta kompleksan. Zavisi koja kritička umetnost jer neke kritičke
prkse mogu da idu «uz dlaku» neoliberalnom kapitalizmu tako da treba biti
oprezan jer mnoge teme kojima se već neko vreme umetnost bavi su takođe teme o
kojima čitate u dokumentima EU, čujete svakodnevno o njima na televiziji (kao
npr tolerancija). Takođe, danas cenzura više ne funkcioniše kao nekad.
Danas ako ste kritični prema npr banci koja ulaže u kulturu i umetnost u tzv
Jugo-Istočnoj Evropi kako bi se uz pomoć umetnosti i kulture barijere kapitala
prevazišle (npr predrasuda na zapadu da su ljudi sa tzv Balkana necivilizovani
isl) ista ta banka će vas zvati da pričate na simpozijumu ili joj prodate rad
za njenu kolekciju...Tako da s jedne strane može se reći da danas biti kritičan
je čak i profitabilno. Naravno, to je opasnost jer onda je kritika
relativizovana. Nama se čini da je važno da se stvari povezuju i analiziraju
zajedno npr kapitalizam i nacionalizam, kapitalizam i rasizam itd jer idu jedno
s drugim, a i da bi izbegli/e da govorimo iz liberalne pozicije «otvorenog
društva».
Takođe, nama se čini da ona zaista kritička praksa, što znači praksa koja ne
zavisi od uslova produkcije i distribucije koje diktira neo liberalna
institucija savremene umetnosti i umetničkog tržišta, odnosno praksa koja
opstaje bez obzira na finansiranje, bez obzira da li novca ima ili ne, ima
perspektivu jer se radi o ljudima koji nisu u svetu umetnosti radi biznisa i
slave , već radi intervencije i subverzije.
Da potrebna nam je umetnost jer nije da smo svi sveznalice ...Mi npr nismo iste
stvari znale pre 3 godine kada smo počele da radimo i danas. Puno toga smo
naučile, shvatile, naravno i dalje učimo...Ako se npr tebi čini da neke stvari
već znaš ne znači da tvoja publika isto tako razmišlja...
Što po Vama danas znači povijesno često zazivana “odgovornost građana (i
umjetnika)” u prostoru javnog djelovanja? Kakva je pozicija
umjetnika/intelektualca u uvjetima globaliziranog “društva spektakla”?
Tu treba takođe da smo pažljivi jer odgovornost pojedinaca/ke je jedna od
glavnih tehnologija tzv «selfgoverning» neoliberalnog kapitalizma gde on/ona
ima svu slobodu da sam upravlja svojim delovanjem i samo od njega/nje i
njegove/njene odgovornosti zavisi da li će uspeti u posl'u, životu itd.
Pozicija umjetnika/intelektualca u uvjetima globaliziranog “društva spektakla”
treba da bude antikapitalistička...
pitanja: Marta Haraminčić
selekcija i korenspodencija: Nina Pisk
photo: Ana Kovačić i Ivana Peleh
tekst objavljen u Zarezu*
|
